Recenzija romana: Ivana Međeša Шпацири по сподку дунца/Špaciri po dnu tegle, Studentski kulturni centar-MAK, Novi Sad, 2011.

Miron Džunja, literarni kritičar i poznavalac savremene rusinske literature

miron_dzunja@yahoo.com

PROVINCIJA KAO TAKVA:

TRY NOT TO DIE LIKE A DOG!*

Krenuvši od teze Đerđa Lukača o sukobu pojedinca sa Svetom kao osnovne postavke iz koje nastaje roman, nadovezao bih se na lanjsku politikinu anketu za izbor domaćeg i stranog romana koji je obeležio vek iza nas po izboru ovdašnjih ljudi od pera (S. Velmar-Janković, J. Lengold, M. Pantić, Z. Ćirić, G. Olujić, D. Albahari, R. Beli Marković, Z. Živković, V. Pištalo, D. Velikić, Lj. Arsić). Zapaža se da je većina naših (srpskih) književnih autoriteta birala autore i dela (Kafka i Andrić se navode u više izbora) s obrazloženjem, najuprošćenije rečeno kao reprezentativna književna ostvarenja koja najbolje odslikavaju stradanja i nemoć pojedinca XX veka pred neumitnim i stihijskim okolnostima u kojima on kao takav biva životno zatečen.(„Politika“ 19.03.2010.)

Pomenuti motiv možemo prepoznati i u prvom, skoro objavljenom romanu u izdanju Ustanove Studentski kulturni centar „Špaciri na dnu tegle“ Ivana Međešija, autora mlađe generacije rusinskih književnih stvaralaca (1982). U smislu vremensko prostorne aktuelizacije delo korespondira (i) sa Međešijevim takoreći vršnjakom, odnosno, bolje rečeno savremenikom Markom Vidojkovićem (tek da napravim neku primarnu literarnu paralelu), ali se zapaža jedna ključna razlika: hermetička atmosfera u međešijevom romanu i krajnje introvertna priroda njegovog junaka je u suštoj suprotnosti naspram reaktivno impulsivnih eskapada Vidojkovića koji postepenom gradacijom vodi do tragičnog finala, kakav se po meni iščitava u posledičnom nastavku popularnih „Kandži“ – „Sve crvenkape su iste“. Adekvatnija paralela naspram ovakvog šireg konteksta, jeste da je ovo tip artikulacije bliži mangupima iz „Uj simpozion“-a iz 1999 (izbor savremene vojvođanske mađarske proze u prevodu na srpski). Logična, očekujuća refleksija provincijalca u studentskom sučeljavanju sa okružujućim urbanim, ali i kulturnim izazovima.

Elem, Međešijev Dondendak iz „Neko od mene dvojice nije normalan“ (jedno od pređašnjih autorovih izdanja u ediciji Makoff – dodatka MAK – rusinskog omladinskog časopisa) je evoluirao u Teštvira Šimraka, autorovog alter ega u „Špacirima…“. Julijan Tamaš, valjda najreferentije književno kritičarsko rusinsko ime (da mu ovom prilikom ne nabrajam ostale funkcije i titule), potpisuje recenziju na kraju zbirke od četiri kratke priče „Neko od mene dvojice nije normalan“.  Sažeta tamaševa recenzija je kao i obično poslovično neumoljivo precizna, oštroumna i tačna. Osim što zaključna konstatacija „Vremenom će autor harmonizovati i umiriti svoju poetiku groteske“ izaziva nedoumicu. Nakon „špaciranja“, naravno. Naime, iako možemo ovakav tip diskursa ubacivati u analogije ovog i onog tipa, teško je oteti se utisku da je delo ispred nas upravo jedna zaokružena hipertrofirana groteska. Tome naravno ne oduzima tu kvalifikaciju poslednja trećina romana pisana u oniričkom maniru negde između fantastike i halucinacije. Sve to kao klimaks pomenutog sukoba sa početka teksta, a nasuprot vidojkovićeve krvave katarze.

Predmet Međešijeve pažnje u romanu a i inače jesu klasični fenomeni društvenih interakcija i ličnih dilema i zapažanja uobičajenih za prosečnog mladog intelektualca u Srbiji u današnje vreme. Socijalna prožimanja se manifestuju kroz porodične odnose, prijateljske relacije, studentski milje, kafanu,  prezentovano iz hermetičke perspektive inhibicija, fobija i frustracija glavnog junaka u knjizi, čak on sam pominje termine – šizoidnost i paranoja, a sve to potkrepljenom sa prekomernim količinama alkohola i raznih vrsta inkriminisanijih toksičnih stimulanasa. Unatoč čudnoj deformisanosti gramatičke strukture u jednom nazovi iščašenom maniru, tekst poseduje solidnu narativnu dinamiku i relativno se lako prati i iščitava. Motivski i fenomenološki blisko pomenutom Kafkijanskom usudu, u izvesnoj meri i sa egzistencijalističkim ćorsokakom životnog apsurda Kamijevskog tipa, sam stil prilično asocira na ostvarenja (već pomalo klasične) literature popularne još mojoj generaciji (rođeni krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih); pre svega mislim na Bukovskog, Milera, američke bitnike i njima slične nevaljalce. Krajnji cinizam i neskrivena ironija jesu ključni začini međešijevog promišljanja u oblikovanju fabule celokupnog dela, što je i inače odlika njegovog stvaralaštva i kao takvo predstavlja osnovnu neponovljivost iliti vrednost romana o kome je reč.

Za čitanje ovakvog štiva ipak je neophodno u izvesnoj meri biti saplemenik iz Međešijevog „tora“. Iako postoji prepoznatljivost sukoba sa „širim establišmentom“, prozivanje nekih globalnih institucija (crkva, industrija pornografije), priličan deo autorovog „fronta“ zahteva senzibiliziranost specifičnu za logiku poimanja stvari „iz geta“. I tu se negde dodiruje moje vrednovanje dela sa tamaševim zapažanjem u njegovoj recenziji, kao uznemiravanje duhova i ustalasavanje mulja i žabokrečine u (samo)zatarabljenoj rusinskoj (kulturnoj) zajednici. Posledično ima logike postaviti pitanje koliko je delo kao takvo smisaono prevodivo.

Ako pričam o sukobima sa lokalnim establišmentom, a pominjem Mađare, osvrnuo bih se na gledište profesora i esejiste Janoša Banjaia u tekstu u sarajevskim sveskama kako je „neprekidna rasprava između tradicionalnog i modernog osnovna oznaka manjinskog književnog i kulturnog kanona“, na šta Đerđ Serbhorvat, dramski pisac i sociolog dodaje opasku da to nije neprekidna rasprava, nego večiti konflikt (LUDUS, br. 175-176, septembar 2011).

Negujući narcisoidnu samodovoljnu izolovanost nakalemljenu na sigurnosne subvencije društva, rusinska kulturna zajednica je vremenom takvim jednim manevrom uzrokovala prekid praćenja savremenih stvaralačkih tokova kod mladih, vakuum u izdavaštvu, izazivajući zastoj kreativnih procesa a time i trulež celokupnog sistema. (Zvuči poznato, iako niste Rusin, jel’da?). Zapravo tu je na delu, rekao bih, klasičan obrazac odnosa dominantne kulture (nazovi tradicije u ovom slučaju) prema potkulturi (mlađi naraštaji). Gde prva ignoriše ili eventualno nastoji da komercijalizuje ovu drugu preko tzv. duhovnih aspekata; književnosti, poezije, muzike, filma, kulture u najopštijem smislu, ali ne i da deli s njima ekonomiju i politiku. Sve naravno u lokalnim okvirima govoreći, mada primenjujem širi obrazac. Što je onda više nego očito po bajatom proseku godina zaposlenih u rusinskim institucijama svih fela. Regrutovane mlađane poslušnike ću ja ovom prilikom, kao irelevantan faktor, da izignorišem.

Recenzent „Špacira na dnu tegle“ Slavko Vinaji, između ostalog skreće pažnju na jezik u romanu, aktuelizovan slengom, iskvarenom rečeničkom konstrukcijom, onomatopejom itd… dakle primeren mlađim naraštajima i što je naravno apsolutno legitimno za književno delo ovakvog kalibra koje sasvim solidno trpi takav jedan idiolekatski diskurs. Mada zahteva ekspertizu i raščlanjivanje od standarda, čime ćemo se naknadno pozabaviti. U vezi s tim itekako je za očekivati malograđansko sablažnjivanje usled psovki, a time indirektno pokušaj omalovažavanja književne i/ili fenomenološke vrednosti dela. Jer, ako se revnosno može izbrojati otprilike 74 psovke ili sintagmatske konstrukcije opscenog karaktera kod Dondendaka („Neko od mene dvojice nije normalan“), kod Teštvira u „Špacirima“ ih ima ni manje ni više nego ravno devet puta više – 657 (!) – otprilike tri po štampanoj stranici u knjizi. Pride što delo vrca neskrivenim sarkazmom, analnim i drugim najbizarnijim tipovima aluzija, pa tako otvoreno provocira umoljčani malograđanski auditorijum. Sada pokušajte da zamislite oblike izgovora za anatemisanje od strane pomenutog sablažnjeno-nadobudnog javnog mnenja koje ne čita recimo, ni „Polja“, niti prati slemovanje u okviru Književnog festivala, dakle nije apsolutno upućeno u aktuelnu situaciju u neposrednom (literarnom) okruženju. Što im naravno neće zasmetati da posegnu za ofucano oveštalom stereotipnom stigmatičnom formulacijom tipa „nije u duhu rusinskog jezika i kulture“ i slično. Zarad čega se i pozivam i na Serbhorvatovo definisanje večitog sukoba unutar književnog manjinskog kanona u pomenutom članku, kao razobličavanje manevra borbe za ovo malo vlasti i logične manipulacije koja proističe iz toga. Ali time se zapravo dotičemo šireg problema, tako da ću na ovom mestu stati. Iako je prilično referentno što se samog dela tiče, kako interno tako eksterno.

Kapaciteti za objavljivanje ovakvog tipa književnog izraza postoje nekih petnaestak godina. To je tip artikulacije primetan i sazreo pre otprilike deceniju i po među krsturskom omladinom kao prirodna reakcija na šire sistemsko društveno okruženje i posledice koje su išle uporedo sa njim. Okasneli relikti pank kulture, rekli bi neki. Prepoznatljivi predstavnici su mu (bili) Siniša Sopka, Oleg Kolbas Kolbi, Mirko Hornjak Kole, Larisa Plančak Parvati… da pomenem samo neka imena što se tiče poezije, proze, mada je cela priča u velikoj meri gravitirala ka nekim drugim pravcima, muzičko-scenskom pre svega. Zašto nije došlo i do konkretizacije i publikovanja, smatram da nije bilo adekvatnog ledolomca ili buldožera koji bi to sproveo u praksu. Sve do pojave Borisa Varge kao glavnog urednika omladinskog časopisa „MAK“. Afirmacija svih (ili ogromne većine) aktuelnih trendovskih tendencija među mlađom rusinskom stvaralačkom populacijom, upravo je kroz časopis čije uredništvo Varga potpisuje, pronašla svoj objedinjeni medij.

Što se samog Ivana Međešija Šuksa tiče, on je, samo za zainteresovane da pomenemo, od skora zaposlen u ruskokrsturskoj osnovnoj školi kao diplomirani pedagog u okviru projekta „Prva šansa“. Nakon njegovog ulaska u sistem (na koji se tako zdušno obrušava u svom poslednjem delu) biće zanimljivo pratiti kakve će to eventualne posledice imati na njegovo tekuće stvaralaštvo. „Špaciri …“ će već odšetati ka svom logičnom mestu kamena međaša u savremenoj rusinskoj književnosti. Tim pre što iza njih stoji ime sa reputacijom priznatom u međunarodnim okvirima.**

*replika iz filma „O LUCKY MAN!“  od Lindsay Anderson-a

** Pored pomenuta dva dela u tekstu, fusnota se odnosi na „Triologija“-u (MAK 2006.) – zajedničko autorsko izdanje sa Natalijom Ribovič i Slavkom Vinajiem, nagrađeno priznanjem za specijalan doprinos književnoj kulturi u svetu na rusinskom jeziku „Aleksandar Duhnovič – zlatni medved“ fondacije Štefan Čepa (Toronto 2007.) i na autorsku zbirku odabrane poezije i kratkih priča „Kvašna knjižka“ (Kisela knjiga) objavljenu prošle godine u Slovačkoj (izdavač „Valal“) u prevodu na vihodnjarski(istočni) dijalekt slovačkog.