Miron Džunja, literarni kritičar i poznavalac savremene rusinske literature

miron_dzunja@yahoo.com

PROVINCIJA KAO TAKVA:

TRY NOT TO DIE LIKE A DOG!*

Krenuvši od teze Đerđa Lukača o sukobu pojedinca sa Svetom kao osnovne postavke iz koje nastaje roman, nadovezao bih se na lanjsku politikinu anketu za izbor domaćeg i stranog romana koji je obeležio vek iza nas po izboru ovdašnjih ljudi od pera (S. Velmar-Janković, J. Lengold, M. Pantić, Z. Ćirić, G. Olujić, D. Albahari, R. Beli Marković, Z. Živković, V. Pištalo, D. Velikić, Lj. Arsić). Zapaža se da je većina naših (srpskih) književnih autoriteta birala autore i dela (Kafka i Andrić se navode u više izbora) s obrazloženjem, najuprošćenije rečeno kao reprezentativna književna ostvarenja koja najbolje odslikavaju stradanja i nemoć pojedinca XX veka pred neumitnim i stihijskim okolnostima u kojima on kao takav biva životno zatečen.(„Politika“ 19.03.2010.)

Pomenuti motiv možemo prepoznati i u prvom, skoro objavljenom romanu u izdanju Ustanove Studentski kulturni centar „Špaciri na dnu tegle“ Ivana Međešija, autora mlađe generacije rusinskih književnih stvaralaca (1982). U smislu vremensko prostorne aktuelizacije delo korespondira (i) sa Međešijevim takoreći vršnjakom, odnosno, bolje rečeno savremenikom Markom Vidojkovićem (tek da napravim neku primarnu literarnu paralelu), ali se zapaža jedna ključna razlika: hermetička atmosfera u međešijevom romanu i krajnje introvertna priroda njegovog junaka je u suštoj suprotnosti naspram reaktivno impulsivnih eskapada Vidojkovića koji postepenom gradacijom vodi do tragičnog finala, kakav se po meni iščitava u posledičnom nastavku popularnih „Kandži“ – „Sve crvenkape su iste“. Adekvatnija paralela naspram ovakvog šireg konteksta, jeste da je ovo tip artikulacije bliži mangupima iz „Uj simpozion“-a iz 1999 (izbor savremene vojvođanske mađarske proze u prevodu na srpski). Logična, očekujuća refleksija provincijalca u studentskom sučeljavanju sa okružujućim urbanim, ali i kulturnim izazovima.

Elem, Međešijev Dondendak iz „Neko od mene dvojice nije normalan“ (jedno od pređašnjih autorovih izdanja u ediciji Makoff – dodatka MAK – rusinskog omladinskog časopisa) je evoluirao u Teštvira Šimraka, autorovog alter ega u „Špacirima…“. Julijan Tamaš, valjda najreferentije književno kritičarsko rusinsko ime (da mu ovom prilikom ne nabrajam ostale funkcije i titule), potpisuje recenziju na kraju zbirke od četiri kratke priče „Neko od mene dvojice nije normalan“.  Sažeta tamaševa recenzija je kao i obično poslovično neumoljivo precizna, oštroumna i tačna. Osim što zaključna konstatacija „Vremenom će autor harmonizovati i umiriti svoju poetiku groteske“ izaziva nedoumicu. Nakon „špaciranja“, naravno. Naime, iako možemo ovakav tip diskursa ubacivati u analogije ovog i onog tipa, teško je oteti se utisku da je delo ispred nas upravo jedna zaokružena hipertrofirana groteska. Tome naravno ne oduzima tu kvalifikaciju poslednja trećina romana pisana u oniričkom maniru negde između fantastike i halucinacije. Sve to kao klimaks pomenutog sukoba sa početka teksta, a nasuprot vidojkovićeve krvave katarze.

Predmet Međešijeve pažnje u romanu a i inače jesu klasični fenomeni društvenih interakcija i ličnih dilema i zapažanja uobičajenih za prosečnog mladog intelektualca u Srbiji u današnje vreme. Socijalna prožimanja se manifestuju kroz porodične odnose, prijateljske relacije, studentski milje, kafanu,  prezentovano iz hermetičke perspektive inhibicija, fobija i frustracija glavnog junaka u knjizi, čak on sam pominje termine – šizoidnost i paranoja, a sve to potkrepljenom sa prekomernim količinama alkohola i raznih vrsta inkriminisanijih toksičnih stimulanasa. Unatoč čudnoj deformisanosti gramatičke strukture u jednom nazovi iščašenom maniru, tekst poseduje solidnu narativnu dinamiku i relativno se lako prati i iščitava. Motivski i fenomenološki blisko pomenutom Kafkijanskom usudu, u izvesnoj meri i sa egzistencijalističkim ćorsokakom životnog apsurda Kamijevskog tipa, sam stil prilično asocira na ostvarenja (već pomalo klasične) literature popularne još mojoj generaciji (rođeni krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih); pre svega mislim na Bukovskog, Milera, američke bitnike i njima slične nevaljalce. Krajnji cinizam i neskrivena ironija jesu ključni začini međešijevog promišljanja u oblikovanju fabule celokupnog dela, što je i inače odlika njegovog stvaralaštva i kao takvo predstavlja osnovnu neponovljivost iliti vrednost romana o kome je reč.

Za čitanje ovakvog štiva ipak je neophodno u izvesnoj meri biti saplemenik iz Međešijevog „tora“. Iako postoji prepoznatljivost sukoba sa „širim establišmentom“, prozivanje nekih globalnih institucija (crkva, industrija pornografije), priličan deo autorovog „fronta“ zahteva senzibiliziranost specifičnu za logiku poimanja stvari „iz geta“. I tu se negde dodiruje moje vrednovanje dela sa tamaševim zapažanjem u njegovoj recenziji, kao uznemiravanje duhova i ustalasavanje mulja i žabokrečine u (samo)zatarabljenoj rusinskoj (kulturnoj) zajednici. Posledično ima logike postaviti pitanje koliko je delo kao takvo smisaono prevodivo.

Ako pričam o sukobima sa lokalnim establišmentom, a pominjem Mađare, osvrnuo bih se na gledište profesora i esejiste Janoša Banjaia u tekstu u sarajevskim sveskama kako je „neprekidna rasprava između tradicionalnog i modernog osnovna oznaka manjinskog književnog i kulturnog kanona“, na šta Đerđ Serbhorvat, dramski pisac i sociolog dodaje opasku da to nije neprekidna rasprava, nego večiti konflikt (LUDUS, br. 175-176, septembar 2011).

Negujući narcisoidnu samodovoljnu izolovanost nakalemljenu na sigurnosne subvencije društva, rusinska kulturna zajednica je vremenom takvim jednim manevrom uzrokovala prekid praćenja savremenih stvaralačkih tokova kod mladih, vakuum u izdavaštvu, izazivajući zastoj kreativnih procesa a time i trulež celokupnog sistema. (Zvuči poznato, iako niste Rusin, jel’da?). Zapravo tu je na delu, rekao bih, klasičan obrazac odnosa dominantne kulture (nazovi tradicije u ovom slučaju) prema potkulturi (mlađi naraštaji). Gde prva ignoriše ili eventualno nastoji da komercijalizuje ovu drugu preko tzv. duhovnih aspekata; književnosti, poezije, muzike, filma, kulture u najopštijem smislu, ali ne i da deli s njima ekonomiju i politiku. Sve naravno u lokalnim okvirima govoreći, mada primenjujem širi obrazac. Što je onda više nego očito po bajatom proseku godina zaposlenih u rusinskim institucijama svih fela. Regrutovane mlađane poslušnike ću ja ovom prilikom, kao irelevantan faktor, da izignorišem.

Recenzent „Špacira na dnu tegle“ Slavko Vinaji, između ostalog skreće pažnju na jezik u romanu, aktuelizovan slengom, iskvarenom rečeničkom konstrukcijom, onomatopejom itd… dakle primeren mlađim naraštajima i što je naravno apsolutno legitimno za književno delo ovakvog kalibra koje sasvim solidno trpi takav jedan idiolekatski diskurs. Mada zahteva ekspertizu i raščlanjivanje od standarda, čime ćemo se naknadno pozabaviti. U vezi s tim itekako je za očekivati malograđansko sablažnjivanje usled psovki, a time indirektno pokušaj omalovažavanja književne i/ili fenomenološke vrednosti dela. Jer, ako se revnosno može izbrojati otprilike 74 psovke ili sintagmatske konstrukcije opscenog karaktera kod Dondendaka („Neko od mene dvojice nije normalan“), kod Teštvira u „Špacirima“ ih ima ni manje ni više nego ravno devet puta više – 657 (!) – otprilike tri po štampanoj stranici u knjizi. Pride što delo vrca neskrivenim sarkazmom, analnim i drugim najbizarnijim tipovima aluzija, pa tako otvoreno provocira umoljčani malograđanski auditorijum. Sada pokušajte da zamislite oblike izgovora za anatemisanje od strane pomenutog sablažnjeno-nadobudnog javnog mnenja koje ne čita recimo, ni „Polja“, niti prati slemovanje u okviru Književnog festivala, dakle nije apsolutno upućeno u aktuelnu situaciju u neposrednom (literarnom) okruženju. Što im naravno neće zasmetati da posegnu za ofucano oveštalom stereotipnom stigmatičnom formulacijom tipa „nije u duhu rusinskog jezika i kulture“ i slično. Zarad čega se i pozivam i na Serbhorvatovo definisanje večitog sukoba unutar književnog manjinskog kanona u pomenutom članku, kao razobličavanje manevra borbe za ovo malo vlasti i logične manipulacije koja proističe iz toga. Ali time se zapravo dotičemo šireg problema, tako da ću na ovom mestu stati. Iako je prilično referentno što se samog dela tiče, kako interno tako eksterno.

Kapaciteti za objavljivanje ovakvog tipa književnog izraza postoje nekih petnaestak godina. To je tip artikulacije primetan i sazreo pre otprilike deceniju i po među krsturskom omladinom kao prirodna reakcija na šire sistemsko društveno okruženje i posledice koje su išle uporedo sa njim. Okasneli relikti pank kulture, rekli bi neki. Prepoznatljivi predstavnici su mu (bili) Siniša Sopka, Oleg Kolbas Kolbi, Mirko Hornjak Kole, Larisa Plančak Parvati… da pomenem samo neka imena što se tiče poezije, proze, mada je cela priča u velikoj meri gravitirala ka nekim drugim pravcima, muzičko-scenskom pre svega. Zašto nije došlo i do konkretizacije i publikovanja, smatram da nije bilo adekvatnog ledolomca ili buldožera koji bi to sproveo u praksu. Sve do pojave Borisa Varge kao glavnog urednika omladinskog časopisa „MAK“. Afirmacija svih (ili ogromne većine) aktuelnih trendovskih tendencija među mlađom rusinskom stvaralačkom populacijom, upravo je kroz časopis čije uredništvo Varga potpisuje, pronašla svoj objedinjeni medij.

Što se samog Ivana Međešija Šuksa tiče, on je, samo za zainteresovane da pomenemo, od skora zaposlen u ruskokrsturskoj osnovnoj školi kao diplomirani pedagog u okviru projekta „Prva šansa“. Nakon njegovog ulaska u sistem (na koji se tako zdušno obrušava u svom poslednjem delu) biće zanimljivo pratiti kakve će to eventualne posledice imati na njegovo tekuće stvaralaštvo. „Špaciri …“ će već odšetati ka svom logičnom mestu kamena međaša u savremenoj rusinskoj književnosti. Tim pre što iza njih stoji ime sa reputacijom priznatom u međunarodnim okvirima.**

*replika iz filma „O LUCKY MAN!“  od Lindsay Anderson-a

** Pored pomenuta dva dela u tekstu, fusnota se odnosi na „Triologija“-u (MAK 2006.) – zajedničko autorsko izdanje sa Natalijom Ribovič i Slavkom Vinajiem, nagrađeno priznanjem za specijalan doprinos književnoj kulturi u svetu na rusinskom jeziku „Aleksandar Duhnovič – zlatni medved“ fondacije Štefan Čepa (Toronto 2007.) i na autorsku zbirku odabrane poezije i kratkih priča „Kvašna knjižka“ (Kisela knjiga) objavljenu prošle godine u Slovačkoj (izdavač „Valal“) u prevodu na vihodnjarski(istočni) dijalekt slovačkog.

Иван Медєши, Шпацири по сподку дунца, роман, Нови Сад: Студентски културни центар, 2011.

Же би ше єдно дїло розумело, добре знац контекст у котрим воно настало, а сам контекст у котрим написани “Шпацири”, як и шицко, ма свою предисторию: зявенє “анархистичних” идейох,  нєпочитованє авторитету пре сам авторитет и вообще, постмодерне релативизованє традицийней системи вредносцох (типа – “шицко цо людске ми нє цудзе”) характеристични за єдинствени феномен младежского спонтаного (алє нє и масовного) руху при керестурскей младежи, у периодзе од конца ’80-их и початка ’90-их рокох прешлого вику. Характеристика того руху же заплївал на музичней габи New Wave (поштредно ретроактивно и Punk), шветового мас-културного феномена у музики котри, як и шицко друге, зоз запожнєньом, заплюснул поп-рок сцену тедишнєй Югославиї, та аж и руску “престолнїцу”. Зоз тим пришло до ище швидшого урбанизованя менталитета младого Руснака (т. є. єдней часци младих), дзе на плодней рускей оранїни зишли перши подкултурни (дахто би повед аж и контра-културни) плоди у форми музичних ґрупох зоз подполно новим звуком, фанзини, нєформални “поетски вечари” (идт.) – шицко як пародия на урядово идоли рускей културней политики (“Червена Ружа”, “Руске Слово”, або писательски “естаблишмент”).

Алє ’90-их скошели нє лєм тоти нагли младнїки на окраїску, алє аж и гевти цо ше длужей розвивали и у самим “естаблишменту”, зоз чим и дальши “еволутивни” розвой менталитету Руснака загамовани як пошлїдок траценя вредносного компасу югославянского дружтва у дезинтеґрациї. Аж после 2000-го року цошка ше почало порушовац, алє випатра же ше тераз указує же то було лєм у другим напряме, инволутивно, цо може илустровац и “петолєтка” (усвоєни пейцрочни розвойни план пестованя традициї у єдиней гимназиї по руски) – прето у тим контексту анї нє треба обчековац розуменє од рижних наших “центрох моци” за текст котри шлїдзи попод.

Як єден з (остатнїх?) младнїкох ище од тедишнєй шатви нашеня младежского бунту, котри ше зоз пирком место шекери, упарто пребива през “руски лєс” и Иван Медєши Шукс. Зоз свою штварту кнїжку, у форми романа “Шпацири по сподку дунца”, котра видана под амрелом МАК едициї, у сотруднїцтве зоз новосадским Студентским културним центром и зоз потримовку Завода за културу войводянских Руснацох, Шукс досцигнул ище єден (по Ю. Тамашови: найвисши) уровень свойого писательского розвою. Анализованє романа у першим лїцу, як цо ту случай, вше спокушує же би ше зошлїсло прейґ тей нєвидимей гранїци медзи стварносцу и фикцию и толковало, вецей або менєй, одредзене дїло скоро як автобиоґрафию. Таки приступ може навесц дежурних (нє)добронамирних самопреглашених чуварох явного морала застарац ше за авторов ментални стан, а за котри би ше, у ствари, скорей могло повесц же є просто лєм щири, як цо є патолоґийни.

Но, та вец, поведзме же главни протаґониста того романа Тештвир Шимрак, Шуксов алтер-еґо, особеняк таки яки є, оформени з боку околїска, а до ньго нїґда нє уклопени, нацагує ше зоз нукашню, як и зоз вонкашню дружтвену сциснутосцу, котра ше вше намага „упресовац„ индивидуу до уж готових калупох. Проблем настава кед ше до тей Прокрустовей посцелї поєдинєц нє месци, та вец го треба орезац, або треба же би ше сам “зрезал” – цо добри приклад дружтвеней системи превенциї од розвою патолоґиї, сам тоту патолоґию индукує. През нукашнї монолоґ Тештвир Шимрак презентує специфични попатрунок на швет поєдинца и його неурозу студентского живота у Новим Садзе. Натрешени зоз фобию од вонкашнього швета котра ше повторює як лайт-мотив през цали роман (“вонка и пекло то синоними”), пре войованє Тештвирово зоз вонкашнїм шветом, алє вше ше “тактично поцагуюци”, цо лєм спричинює зачирйованє и розвой його нукашнього швета. Сцеканє и дочасове ратованє представя вше тото врацанє до квартелю, та гоч яка огранїчена його квадратура шлєбоди, квартель, заш лєм, парадиґма склонїща (“найкрасша часц каждого путованя то заверанє за собу дзверох од квартеля”), а ключ за одмиканє дзверох до того швета представя хаснованє алкоголу, кафи и таблетох за змиренє, хтори ше у свойфайтовим ритуалу очисценя, як деиницияция зоз дружтва, бере як прави лїк процив сучасного обще-димензийного феномена оцудзеня.

У таким ораню по ґанґлийох, ришенє за есенциялни и еґзистенциялни проблем пробує ше найсц у препущованю забуцу форґова каждодньовосци, а єдини способ пременки, од забойства по самозабойство, указує ше тиж як “перспективна” опция. Заш лєм, примарни инстинкт страху превагує и указує ше як єдине ришенє у намаганю сцекнуц од шицкого, нє лєм зоз дружтва, зоз тей жеми, алє и од себе самого. Особни мир ше глєда у нигилистичним пориву отїлотвореним у реґресиї на анимални уровень, цо видно у задумки постац пес и одпутовац до Азиї, алє котра, заш лєм, остава на уровню благей фантазиї у поровнованю зоз фантазмаґоричним потенциялом стварносци, бо ше на концу вше муши закончиц на сподку дунца.

Вицадзени, вихасновани з боку дружтвеней ситеми и поциснути на дно, дримац у наталожених остаткох витрошених моцох, на сподку дунца, котри ту як тот калуп и препреченє аналоґни нпр. муру Pink Floyd (The Wall). Аж и у таких обставинох, ту ше указує гевтот “добри” бок, т. є. значносц єдней такей (нє)свойодзечней видвоєносци, дзе поєдинєц (подобни як Тештвир Шимрак) у позициї дожиц блїскавки луцидносци, котри гуторя вельо вецей правди о швеце и о нїм самим як преценьованя поєдинца з боку дружтвеней системи – спознай самого себе, ту ше вше указує як найосновнєйша вредносц. Зоз тим заключеньом, заш лєм, нє вичерпани шицки значни пасма того дїла, так же друга часц шлїдзи у шлїдуюцим чишлє часопису МАК.

ВИРИВОК:

Треба ми єдна чежка и швидка позауха. Сцекам оталь. И нє волай чорта. Треба ми єдна огромна пляска, позауха, най забудзем же сом бул на одзелєню за говняни педаґоґийно психолоґийни науки. Ганьбим ше питац позауха од уґурсусох коло мнє, случайних преходнїкох на улїчки, гоч верим же би ми нє дзбали таку услугу поробиц з оглядом як ме мержа патраци на мнє. Шпиртам по кишенки и находзим другу часц таблети котра ту остала од нєпорозуменьох на семафору и нїч, з навекшим уживаньом ю кладзем на язик, фодбалуєм ше зоз ню у пискох и лїґам. Гух, такой мир, гоч ище анї нє почала.

Зайсц би даґдзе на други уровень плясканя. Мушим попиц. Єдно кратке, а дупле. Єбемти, хто ми викеня тельо пенєжи кельо тот чловек може викеняц кнїжки? Можлїве то, заправо, викеняц такого дуката якого тот чловек сраня може викеняц зоз своєй киперки? Думам же нє.

Понаглям, рипем лєм просто, знам точно дзе, и лєм рипем, кафе “Абсолвент” пар телеґрафи напредок. Лєм цо нє бежим, заобиходзим паркирани авта, будовалїща, будовательни одпад, бициґли на мнє бренкаю, студенти квача до мнє зоз плєцами, як кед би ме сцели знова однєсц на ґильотину, нє дам ше, бежим, ґрабем ше, гайде карчмо!

О, єботе баксуз, Руснаци! Лєм цо сом нє вошол до “Абсолвента”, а воно як по божей кари, Руснаци. И то найгорша файта Руснацох, два штредньовиковни жени.

– Палай нашо у швеце, здраво Тештвире!

– Га, гей… Добри дзень – одвитуєм чежко зрадовани.

– Цо же ши таки престрашени, ти цошка ровно вше потрацени, ви Шимраково, цала фамелия, Тештвире, вше були ровно потрацени, га Тештвире!? – и шмею ше яке шмишне гварели и иста предлужує, док ше гевта друга подполно з ню склада и препущує єй же би и место нєй ше на мнє вибалєґалєла.

– Читаме цо пишеш у маґазину и… – прави психолоґийну павзу же би виволала моцнєйши драмски ефект, и чека, чека и штреля – … и нє пачи ше нам! – застава и вищирює очи же би ше єй вербалне копийко баржей до мнє заджобло и же бим озда клєкнул на колєна розйойчал ше и пребачовал ше єй, обочкуюци єй тлусти сандали, здути од тлустих лабох.

– Насправди!? – павза три хвильки и червенїм, гоч сом плановал остац жимни. Одвитуєм щиро:

– Овго, га вец одтераз будзем писац так же би ше и вам пачело – одвит таки щири же кед бим бул Пинокио вироятнє би єй мой нос пребураґовал тоту звишену и давно нє хасновану цицку.

– Єст тельо красного у наших обичайох, валалох, нашо предки ше тельо жертвовали, а ти цошка свойо там, цо лєм ти розумиш, кед же и вон розуми, гех – попатри на товаришку и ошмихнє ше єй, цо мало значиц “ха, ха алє сом гварела нашому собешеднїкови говнови!

– …Напиш дацо за нас и ми би читац цо и млади любя, ша ми нє стари духом, ми любиме тото цо и млади, алє як же ми таке твойо най читаме? – виява котра виражує цалу руску политику спрам шицкого цо нє як вони, кажда чесц як то вицагла лєм до єдного виреченя, анї я би то нє знал.

– Тето, повем вам лєм єдно: анални секс. Наолєйовац пориско з лопати и анални секс. Кед ше порежеце, або болї, вец намасцце и зоз афтершейвом, або з горку папричку, та воно кус будзе церпнуц, а вец ше можеце скияц кельо уж воля, и гей, кед то робице, найлєпше то робиц на машини за райбанє кед є на центрифуґи – потим правим любопитлїви ошмих на своєй твари и опитам ше им:

– А дзеци? Як же вам дзеци, знаю уж по руски бешедовац? Чи ше ище вше ганьбя думаюци же нєт горше понїженє, остатнї раз кед сом их видзел та так було? – обидва маю дзеци моїх рокох.

– Довидзеня, нашо, идзем вец,  поздравям вас, та ше видзиме тих дньох.

Крачам далєй, крачам зоз твару чловека котри чежко у праву, приходзим опрез секциї церкви моєй релиґиї, опрез кафе “Абсолвента” и уходзим. Як заверам дзвери, у полуобраценим положеню, збачуєм два горенаведзени жени и видзим же бешеднїца йойчи, а гевта ю блага. Заверам дзвери. Єбем ти маму. Познєйше у єдней нагоди сом стретнул тоту цо була цихо, та ми гварела же вона розуми тото цо я пишем и же то нє може кажда “баба” розумиц! Кажда баба як гевта єй, нє досц аванґардна, акурат праве ю так наволала, товаришка, и цо ше єй дотика я нови Ворхол при Руснацох, та сом єй врацел:

– Значи тето, тото цо я робим то за вас исте як кед дахто нарайзує конзерву юшки!? Моя робота то конзерва юшки, га тето!? Ей, егегей…Тето, анални секс на машини у центрифуґи…

Людзе би любели кед би ми, Руснаци, були музей котри ходзи, то озда єдини бренд котри виводлїви при нас, та так озда и треба же би було и так и є кед патриш, медзитим и без огляду, я заш лєм волїм буц експонат, наприклад у кафе “Абсолвент”, як експонат у музею наволаним Руснацство. И найчастейше исти тоти цо би з нас сцели направиц музей, дзеци им нє знаю анї бечац по руски, а нє озвец ше. Сироти Ворхол ше пре нас мал наобрацац у гробе, а найшмишнєйше у тим шицким же можебуц зме анї нє Руснаци, алє Виходняре, понеже бешеда нам виходнярска док руска нам лєм релиґия. Завиши цо чловек дума же му прави идентитет. Можебуц то у ствари найжалошнєйше. Но, нє бриґа ми. А можебуц гевти там уствари ми!? Можебуц зме або тото, або гевто, або и нїч зме, алє, гоч як най є, я и далєй чловек котри скоро децению безуспишно оганя папер о законченей високей школи и на добрей драги же бим постал пиянїца и умар стари, сам, худобни, престрашени и шалєни.

– Модлїм вас єден виняк дупли и ляду! – гуторим док трафям шанкерски столок себе медзи ноги и напахуєм чежки дементни запах за говном.

Келнерка прави тїлесну вигварку, такой як з пушки става и лапа ми сипац до погара як кед би нїч нє було, а очиглядно же вона тота цо ше швижо висрала,  понеже цали локал шмердзел на швижо випаковану балєґу, а у локалу, нїкого крем нєй, читателю.

– Ниа, най ше пачи, ляду нє мам, алє виняк цепли… Стал ту… На мотору, ту – указує з пальцом на мотор, гоч з пальцом ше нє указує читателю.

Акурат, знука шанку поставени якиш мотор и при ньому стої шицок виняк. Мотор кеди-нєкеди одробює период гурчаня, цо ми одвитує, понеже ше батлерка нє упущує до диялоґу зо мну и нє губи ми цек нукашнього дискурса.

– Наздраве, за мир у швеце и же би пренашли лїки – випивам и вовки у кортекше завяти з ятом баранчатох.

Карчмарка ме, або нє чула, або нє розумела и почал сом конєчно робиц тото цо ше и роби у церкви. Помали сом пренаходзел свой душевни мир. Як? То ше так роби же келнер, або помива, або уж дацо кутатує, закруца ментални шруби, чита спортски журнал, препатра квоти, а я кус ше тримам за погар и мервим го и обрацам коло його оси, або граєм на нїм з нохцами док глава и погляд ми одсутно спущени до кута дас на метер од жеми и нє штудирам нїч. Друга рука ловґа коло мнє, ноги тиндираю на карсцелю, або на паточки од шанка и штудирам нїч. Красота. Сцигує ме и друга часц таблетки. Ево, красота та. Нє же красота, алє мир. Мир, мир конєчно.

Карчмарка як ме понукла, такой пошла стануц до якогошик импровизованого шпайзу котрому штварти мур фиронґа и стої там. Видза ше єй ноги. Озда ше наздавала же тераз кед там так стої будзем думац же ше менєй висрала. Алє дармо стара, кед шмердзи як мертви конь.

Кус сом олїзал з виняку, та ми спаднул на розум експеримент……..

Art Off 3

Шицки роботи обявени у тей публикациї резултат фото - конкурса на тему ХИЖА ,котри у часопису МАК тирвал у другей половки 2010 . року и на котри ше явело 16 авторе. Кажди автор послал фотоґрафиї и виреченє у котрим описане филозофске видзенє поняца хижа. Селектор конкурса бул професийни фото -новинар “Дневнику “ Слободан Шушнєвич. Авторе фотоґрафийох пошоровани по презвискох , по азбучним шоре.

ШЛЇДАМИ ROCK-ЕТНА

Лєгки джез, блуз ноти у атмосфери амбиєнталней музики

Кед ше преслуха музични материял мойого почитованого колеґи Сашу Палєнкаша  [ Paradox  „Шлїди жита”, здобува ше упечаток дозретосци у музичним и литературним приступе. Спатраюци у цалосци шицки дзевец музични нумери, можеме заключиц же Сашо успишно хаснує вецей музични стили. На першим месце то рок преткани зоз етно мотивами, вец лєгки джез блуз ноти, а тиж так и инструментални композициї, котри зоз смаком стваряю атмосферу амбиєнталней музики.

Палєнкашова музична дозретосц у тим же барз одмерано хаснує технїку точно тельо, кельо потребне же би ше посцигло склад у музично-литературним смислу. Цо значи же ше нє упущує до нєпотребних авантурох, еґзибиционизма и нє ма звишок нотох. Шицко на своїм месце, нє видно обтерхованосц зоз технїку граня, котра му служи лєм прето же би посцигнул цо лєпшу слику о тим о чим сце повесц.

Ище єден сегмент котри гутори о тим же слово о дозретим авторови, то же сама музика найлєпше приказує тото о чим автор пише. Сцем повесц, же и у инструменталних композицийох тема вше присутна, та вец музика место словох гутори о дїлу.

Треба наглашиц же проєкт у продукцийским смислу успишно поробени, гоч познате же векшином цали проєкт робени у скормних условийох. То потвердзує же кед чловек зна цо сце, вец му анї нє потребна хто зна яка драга машинерия же би посцигли свой циль.

Способ на котри Сашо вибрал тото цо музично сце виражиц, по моїм думаню, добре вибрани. Щиросц, отвореносц без калкулациї и нєпотребного ”додворйованя” слухательови  то права драга, и вообще нєлєгка, ґу успиху котри з витирвалосцу приходзи.